I tako dok boraviš u svom miru i osećaš da te niko ne može dotaći,
pojavi se neko i izgovori jednu rečenicu koja te prepolovi.
Raspukne kao lubenicu.
Sruši kao kulu od karata.
Svesnuješ, i ne želiš da dozvoliš da to prodre duboko, jer znaš da nije tvoje.
Znaš da negativnost uvek sa neke strane mora da napadne.
I opet je pronašla put, baš onda kada se najmanje nadaš.
I koliko god joj ne daš da prodre i misliš da si imun, ona polako širi svoje pipke i prodire do nečega duboko u tebi gde piše "ne diraj". Samo to ne smeš da dotakneš. A ona je baš tu rešila da prodre. I onda se usudiš da je pusti da uđe tu, da otvori i tu sakrivenu kutiju, jer duboko u sebi znaš da ništa strašno ne može da ti se desi, i da pogledaš šta se krije u tom delu koji si duboko u sebe zakopao. Davno potisnuo. Zgazio toliko da misliš da ga nema više , a ono još uvek krišom čuči tu.
Na prvi pogled sve je tako mračno., ali samo posmatraš i ne osuđuješ. Težina i bol, jedna, druga, treća.. izlazi jedno po jedno i svaka je gora od prethodne. Ne znaš šta bi sa tim. Samo posmatraš. U redu, samo nek izlazi i nek se oslobađa. Shvataš da ništa od toga nije tvoje, da ništa od toga nije ono što ti stvarno jesi. Osećaš da si zaštićen i izazov ti je da odeš još dublje, u samu srž svega. Ne možeš da veruješ koliko toga isplivava i koliko toga si držao u sebi, nesvesno. Usuđuješ se da svakoj toj težini pogledaš u oči i prihvataš je da je nekad bila tu, da je pustila korenje, puštaš je da ode jer ti više nije potrebna. To nisi ti i to nije tvoje. To je nekad bilo u tebi i ti si se usudio da to nazoveš delom sebe.
Pojavljuju se i negativne misle koje žele dodatno da začine situaciju, pozdraviš i ispratiš i njih. Ni one nisu deo tebe. Ni one nisu istina. Neka ih, samo neka odu.
I dok jednu po jednu težinu svesnuješ i puštaš da ode, osećaš se lakšim. Puštaš da svetlost uđe u nekada taj tvoj mračni prostor. Znaš da ti suštinski kao biće ne nosiš ništa drugo osim ljubavi. Boraviš neko vreme u tom osećaju.
I vraćaš film, vraćaš tu rečenicu toj osobi. Shvataš da nisu ni te reči krive, ni da je ta osoba kriva, niti da si ti kriv. Međutim, ne vraćaš rečenicu toj osobi sa mržnjom jer ona nije svesno mogla da zna šta pokreće u tebi.
Uzvaraćaš zahvalnošću toj osobi, jer da nije bilo tih reči ono nešto davno zakopano bi i i dalje bilo tamo, sakriveno od svih očiju, pa i tvojih. Možda ga nikad ne bi osvestio.
Saznaješ nešto novo o sebi i otkrivaš sebe, i iz dana u dan i postaješ samo svesniji i snažniji. Svaka situacija si TI. Svi smo mi ogledala.
Jer biti umno biće sa smirenom umom non stop nije tako lako moguće. Ali umeti osvestiti i vratiti se u svoj mir jeste umeće. I pre svega praksa.
I više se ne stidiš toga da kažeš da si nesavršen, da ima dana kada i ti nisi u miru. I slomiš očekivanja mnogih i slomiš sliku koju neki imaju o tebi.
I pišeš sve ovo jer znaš da će tamo neko sutra isto tako da se bori sa nečim davno potisnutim u sebi.
Samo budi svestan i dopusti da jedno po jedno otpadne od tebe. Usudi se da pogledaš duboko u sebe.
Kao što moj najdraži Mohanđi kaže, uzmi vreme da upoznaš samog sebe.
Ti si jedina knjiga koju treba da pročitaš u ovom životu.
Jedan stari klip, koji mnogo govori....
