Ko je Mohanđi?
Za mene jedno od najlepših, ali i najtežih pitanja. Toliko toga bih želela da pretočim u reči, jer toliko jako i iskreno želim da prenesem duboki osećaj koji imam svaki put kada Ga neko pomene, ili kada Ga se setim. Nešto se budi u meni i želi da vikne „On je nešto najdivnije što mi se ikada moglo desiti, najveći blagoslov i radost i kada se povežeš sa Njegovom svešću, sve se menja“, ali sam opet svesna da svaka osoba različito doživljava Mohanđija i da je to potpuno individualna stvar. Pokušaću rečima da izrazim bar deo svih predivnih iskustava koja su se našla na mom putu od kako mi je u život ušao Mohanđi, uz ogromnu zahvalnost koju osećam. Jedno je sigurno, više ništa nije isto. Život mi se promenio iz korena i sve je dobilo dublji smisao. Upravo ono za čim sam i svesno i nesvesno tragala godinama, životima…
Oduvek sam tražila dublji smisao u svemu, površnost i igra po pravilima, kretanje u okviru opšte prihvaćenih koncepata me je uvek gušilo. To mi je oduzimalo i puno energije, jer nisam znala kako da se nosim sa tim. Izgledalo mi je kao da se svi životi ljudi oko mene, pa i moj, kreću na pokretnoj traci, a za to vreme ja tražim nešto više, a ne znam ni sama šta, a ni gde. Tonula sam sve dublje, jer sam se osećala izgubljeno. Imala sam gomilu pitanja koje nisam imala kome da postavim. Šta je uzrok našeg postojanja na Zemlji? Zašto smo tu gde jesmo? Zašto nanosimo toliko zla našoj planeti, ljudima, životinjama? Zašto ovaj svet nije lepše mesto za život? Zašto nastaju bolesti? Da li smo mi samo fizičko telo ili nešto više od toga? Šta se dešava sa nama nakon što napustimo ovo telo? Zašto nam određeni ljudi uđu u život? Šta je sudbina? I tako dalje… pitanja je bilo mnogo, a odgovore i smernice sam nalazila u raznim knjigama, između ostalih i o bioenergiji i isceljivanju. Počela sam da meditiram, otkrila sam neku novu dimenziju i osetila sam da sam konačno na pravom putu. Intuicija me je jasno vodila.
Meso, koje nikada nisam volela, potpuno sam izbacila iz ishrane. Sve se desilo spontano.Telo mi je samo reklo šta da radim i ja sam ga poslušala. Ubrzo sam osetila istu potrebu za izbacivanjem svih ostalih životinjskih proizvoda poput jaja i kravljeg mleka, od nedavno čak mi ni kafa, koju sam toliko volela, ne prija. Sve je počelo da se menja. Kasnije sam shvatila da ni to nije slučajno i da što više rastemo u svesti, ovakve promene su prateće i normalne. Otvorila sam oči i uvidela koliko nasilja, patnje i krvi stoji iza svake ubijene životinje. Da li zaista mora tako? Ne mora. Vegetarijanska ili još bolje veganska hrana je prelepa, zdravija i ne oduzima energiju koliko to čini meso. Nikada nikoga nisam forsirala da postane vegetarijanac, jer je to stvar ličnog izbora, ali mi je bilo drago da vidim da je nekoliko ljudi iz mog okruženja ipak počelo „da se budi“. Vegetarijanstvo je svakako jedan od prvih koraka, kada odlučimo da više ne želimo da podržavamo nasilje ni u jednom obliku.
Jednog dana, primetila sam da moja draga homeopata Spomenka koja mi je godinama pomagala svojim homeopatskim lekovima, ima profil na facebook-u. Na njoj je bila jedna velika slika gde je grlila nekog čoveka, tamnoputog, u belom džemperu sa belom kapom. S obzirom na to da joj verujem, zapitala sam ko je to jer ga je grlila baš jako i sa puno ljubavi. Mogla sam to da osetim. Imala sam sreću da i ja tog Nekog isto tako jako zagrlim par meseci kasnije. Nekako sam doznala da je u pitanju Mohanđi. Guru, duhovni majstor iz Indije. Nisam znala šta znači guru, ali odmah nakon toga, put me je odveo do toga da pročitam tekst „Mohanđi, Guru koji vas pronađe“. (Tekst možete pročitati ovde: https://mohandji.wordpress.com/2016/05/02/mohandi-guru-koji-vas-pronade/) Nisam ni bila svesna da je upravo tada On i mene „pronašao“. Sećam se osećaja koji sam imala u toku čitanja teksta. Osetila sam i reči i energiju. Nisam imala niti jednu jedinu sumnju.
Kao što Mohanđi kaže, „ko ima oči, videće“. Ukratko, duše su se srele.
U sebi sam se zahvaljivala ljudima koji su postavljali videe sa Mohanđijem na YouTube kanalu. Slušala sam ih satima. Slušala, gledala, osetila, upijala. Svi odgovori su pristizali. I na postavljena i na nepostavljena pitanja. Našla sam sve ono za čim sam tragala. Primetila sam da čak i kad se ne osećam dobro, nakon par sati slušanja tj. virtuelnog druženja sa Mohanđijem osećam mir. Samo mir. Zapravo nije bitno da Mohanđi bude fizički prisutan. On je uvek tu. I kad ga vidimo i kad ga ne vidimo, jer kao što kaže „Meni nije potrebno telo da bih bio sa vama“. I On uvek „radi svoj posao“ kao što sam kaže. Jer Mohanđi nije fizičko telo, nije ono što vidimo spolja i ne treba da se vezujemo za njegovu fizičku pojavu. On je svest.
Mohanđi vas nikada neće ništa prisiljavati. Njegov put je put Oslobođenja, a ne vezivanja. Zapravo On nas dovodi do nas samih. Naša duša je naš najbolji Guru. On je tu da nam pokaže put.
Satima i danima sam slušala videe sa Mohanđijem i sebi sam postavila samo jedno pitanje:
Zašto ja ne sedim tamo, u toj sali, sa tim ljudima?
Kasnije sam shvatila da se sve dešava u pravo vreme. Sve nam dođe samo u onom momentu kada smo za to spremni. Ni ranije, ni kasnije.
Na jednoj kontroli kod homeopate Spomenke, gotovo kroz suze sam spomenula koliko sam se povezala sa Mohanđijem. Na poklon sam dobila knjigu „Moć Čistote“. Do tada nisam ni znala da postoji knjiga. Definitivno najlepši poklon koji sam mogla da dobijem. Prvo što sam pročitala na poleđini knjige je bilo „Oni kojima nije suđeno da pročitaju ovu knjigu neće doći u priliku da je pronađu; Oni koji su površni čitaoci neće shvatiti ovu knjigu; Oni koji su čekali na ovu poruku razumeće nagoveštaj i sledeći korak….“
Prijavila sam se odmah za dva ritrita sa Mohanđijem, presrećna što ću imati priliku da ga upoznam, slušam, zagrlim i sedim u Njegovoj auri. Bila sam potpuno spremna i otvorena. Nije bitno koliko dugo ste povezani sa Mohanđijem, bitno je koliko duboku konekciju imate sa Njim. Osećala sam da treba da odložim sve ostale planove i da to neće biti običan susret. Tako je i bilo. Poslušala sam unutrašnji poziv koji mi je jasno poručio da jednostavno ništa drugo nije bitnije od toga. Jedino što sam čekala i sanjala je da čvrsto zagrlim Mohanđija. Samo mi je to bilo u glavi. Do tada sam već mnogo puta iskomunicirala sa Njim, iako se nismo sreli fizički. Moj život se već uveliko menjao. Odgovori su stizali sa raznih strana, putem snova, drugih ljudi, knjiga, tekstova… Znala sam da On sve zna i da nema potrebe da puno govorim. Čak ni da govorim uopšte. Samo sam htela da ga zagrlim i da mu se iz dubine duše zahvalim. Razumela sam Njegovu poruku i Njegovu misiju. Bezuslovna ljubav. Nesebično služenje. Promeniti svet tako što ćemo krenuti da menjamo sebe. Više davati Zemlji nego što od nje uzimamo.
Krenula sam na meditacije. Grupna energija je mnogo jača i daje se Šaktipat (prenos energije sa viših nivoa svesti, koji uklanja naše blokade i energija teče tačno tamo gde je potrebna i što smo otvoreniji možemo više da primimo). Sve meditacije, Mohanđi je telepatski dobio i to je zaista najdragoceniji poklon, poklon koji nema cenu. Danas se trudim da i sama doprinesem njihovom širenju, jer su one zaista neprocenjive. Dešavaju se čišćenja na svim nivoima. Posle svake meditacije sam se osećala lako, lepo, rasterećeno. Osetila sam energiju i često sam plakala. Znala sam da je to u redu i da me nešto ružno napušta. Samo sam puštala da ode. Imala sam veru da sve što se dešava unutar mene je dobro po mene, iako je ponekad bilo i neprijatno. Prolazila sam kroz ta iskustva. Počela sam da osećam Mohanđijevo prisustvo i vođstvo bilo kad i bilo gde. Znala sam da je to-to. Bez ijedne sumnje. Svakome bih preporučila meditaciju, jer se odvijaju velika unutrašnja čišćenja. Kao što vodimo računa o čistoći svog fizičkog tela isto tako je važno da i iznutra budemo „čisti“. Čisti od svih negativnosti, akumuliranih negativnih emocija, ljutnje, besa, tuge i dr. Često nismo ni svesni šta sve nosimo unutar sebe. Potrebno je samo da se otvorimo i imamo veru. Pored meditacije, imala sam i taj blagoslov da uz pomoć predivne Devi Mohan otkrijem sve lepote i blagodeti joge, koja nam pored fizičkih dobrobiti takođe pomaže u duhovnom uzdizanju, čisteći zakrčene meridijane u telu i omogućavajući energiji da nesputano teče.
Pitala sam se na koji način da se zahvalim za sve Mohanđiju, da li su reči uopšte dovoljne? Znala sam da on to može da oseti. Potom sam videla jednu ženu koja mu se od srca zahvaljivala i on je rekao „Vidim tvoje srce, nema potrebe da govoriš“.
Na koji način se zahvaliti Mohanđiju?
On uvek kaže – meni ne treba ništa od vas. Dajte Zemlji više nego što od nje uzimate. To podrazumeva nesebično služenje i davanje. Dobrotvorni rad. Ranije sam mislila da je za dobrotvorni rad potrebna velika suma novca ili veliko vremensko ulaganje. Zapravo nije. Potrebno je da svako od nas uradi onoliko koliko može. Od srca. I naše malo nekome znači puno. Da li ćemo nahraniti, ugrejati ili udomiti napuštenu životinju, pomoći nekom siromašnom čoveku u našem kraju, pomoći gladnima, bolesnima, svet vapi za pomoći, na nama je da učinimo koliko možemo…. I samim tim što menjamo sebe, menjamo i ljude i svet oko sebe.
Kada sam ga prvi put ugledala, imala sam osećaj „On je ljubav koja hoda“. Toliko ljubavi i sjaja u očima nikada nisam videla. Preplavio me je neki prelepi osećaj topline, mira i ljubavi. Imala sam osećaj da sam u raju, dok je sijalo Sunce, okružena svim divnim ljudima, zelenilom, cvećem i ptičicama koje pevaju. Zagrlila sam ga kad god sam imala priliku. Zanimljivo je da do tada nikad nisam volela da se grlim, a Njega bih grlila neprestano… a potom sam spontano počela da grlim i sve ljude oko sebe i osetila sam duboku povezanost i iskrenost među svim ljudima koji su bili na ritritu. Bili smo kao jedna porodica. Sve je bilo toplo i iskreno, puno ljubavi. Nikada to neću zaboraviti.
Kada sam prvi put imala priliku da mu izgovorim „Hvala Ti za sve“ on je odgovorio:
„Ti si to zaslužila. Ja sam uvek sa tobom. Uvek.“ I dodao je: „Nemoj da brineš. Ja te štitim.“
Njegova zaštita i vođstvo prevazilazi okvire našeg uma. On je zaista uvek tu. Osetila sam da zaista više ne moram da brinem. Sva iskustva koja su mi se našla na putu i koja će mi se tek naći, bila dobra ili loša, su tu da nešto naučim iz njih. Da naučim lekciju i idem dalje. Kao što je Mohanđi rekao „Magla je problem za onog koji vozi kola. Onaj koji sedi pozadi ne mora da brine, može da spava“. Zbog toga kad god se nađem u magli, setim se da nisam ja ta koja vozi. Mnogobrojni primeri su mi to potvrdili, iako nisam ni tražila bilo kakve dokaze i potvrde. Potrebna je samo vera i prepuštanje.
Svaki Satsang, svaki Ritrit mi je bio divno iskustvo. Još jedna potvrda da sam na pravom putu. Još jedno zahvaljivanje Majstorima i Intuiciji koja me vodi. U toku Ritrit-a sam mogla da zaronim dublje unutar sebe i da se po prvi put rukujem sama sa sobom, da prvi put i zagrlim samu sebe, da umirim um i očistim sve „prljavštine“ koje zagađuju moj unutrašnji prostor i sprečavaju me da „procvetam“ u ljubavi. Suočavanje sa svim tim negativnostima nije bilo nimalo lako. U mom slučaju, nekoliko nedelja / meseci nakon Ritrita sam prolazila kroz velika i duboka čišćenja. Na površinu su izlazile razne negativnosti, koncepti sa kojima sam se borila. Bila sam malo zbunjena jer nisam znala da li je to što mi se dešava OK. Naravno, imala sam podršku ljudi koji su već puno puta prošli kroz to što sam ja prolazila i shvatila sam da je to sve normalno. Čišćenje nije uvek lako i bezbolno. Ali ni u jednom trenutku nisam imala ni najmanju sumnju. Bila sam uverena da sve što se događa unutar mene zapravo predstavlja samo dobro za mene. Da me sve što je loše i ružno napušta. Osećala sam se kao vulkan iz kojeg je počela da izbija lava, puna prljavštine. Najviše su mi pomogle meditacije, mantre, Kriya, podrška dragih ljudi…
Zaista je predivno biti i u Mohanđijevoj fizičkoj blizini i upijati Njegove reči. To nisu obične reči. To su smernice koje nas vode ka zahvalnosti, opraštanju, ljubavi, do nas samih i reči koje gaze naš ego i koje nas vode do prave Istine.
Kako mi se život promenio?
Mnogo toga nije vidljivo i „opipljivo“. Mnogih stvari, koje sam zadržavala u svom sistemu, nisam ni svesna, jer mnoge koncepte i blokade vučemo iz prošlih života. Ipak mnogo toga se promenilo i ogleda se u mom svakodnevnom životu.
Na prvom mestu, naučila sam da volim sebe. Šta uopšte znači voleti sebe? Nisam to znala da objasnim. Mislila sam da voleti sebe znači biti egoističan, a biti egoističan znači biti loš. Greška. Dok mi Mohanđi nije rekao „nisi volela sebe“ zapitala sam se zbog čega je do tada bilo tako malo ljubavi u mom životu? Zapravo, bilo je uvek, samo sam bila isuviše zatvorena ka njoj. Kako mogu da tražim ljubav ako je i sama ne pružam, a kako da je pružam drugima, ako ne mogu da je pružim samoj sebi? Zbog toga je toliko važno voleti i prihvatiti sebe, jer na kraju krajeva, sami smo birali ovo telo, mesto rođenja, porodicu, sve smo sami birali…
U moj život su ušli mnogi novi, divni i dragi ljudi. To ništa nije slučajno. Kako se mi menjamo, menja se i krug naših prijatelja. Neki ostaju, a neki otpadaju. Prihvatam to kako jeste. Moji dani su ispunjeni ljubavlju. Uživam u tome da je delim sa drugima. Da li je to kroz razgovor, tekst, meditaciju ili neku dobrotvornu akciju, nije važno. Što više ljubavi dajemo, više i dobijamo. Zaista je tako. Otkrila sam divnu radost u tome kada nekome učinim život makar i malo boljim.
Isto tako, učim da opraštam i manje osuđujem ljude. Svi smo različiti, svi smo birali svoje rođenje, svi imamo različitu karmu i ljude treba prihvatiti takve kakvi jesu. Život mi iznova nameće situacije koje me uče tim lekcijama. I ako na događaje u životu gledamo kao na lekcije, a ne kao na tragedije, i ako posmatramo sebe kako mislimo/osećamo/reagujemo u svakoj situaciji, na pravom smo putu.
Drugačije reagujem na situacije, ono što mi dolazi prihvatam sa većom smirenošću i verom da se sve odvija u pravo vreme sa pravim razlogom. Znam da sam zaštićena i da imam vođstvo u svakom momentu.
I kao da sve što mi se desilo nije bilo dovoljno, za 30. rođendan sam dobila najlepši poklon. Imala sam taj blagoslov da mi Guru lično čestita rođendan i da „ukradem“ još jedan zagrljaj .
I dok sve ovo pišem, Mohanđi je sa mnom.
I sa vama.
Iako sam ja imala potrebu da otvorim srce i poigram se rečima, ne brinite, on vidi vaše srce. Nema potrebe da govorite.
Rastite uvek u ljubavi i svesnosti,
Monika